Donat - Rogaška iz dubina
Dr Joseph Knett je u januaru 1908. duboko odahnuo. Iz zemljanih pora u građevinskoj jami u centru lečilišnog parka u Rogaškoj Slatini na svetlost dana je prodrla visokomineralizovana voda, baš onako kao što je on predvideo. Glavni geolog Karlovih Vari bio je u pravu kada je vlasnike izvora u Rogaškoj Slatini nagovorio na temeljno preuređenje zahvata. Njegova istraživanja i istraživanja kolega iz Graca pokazala su da je potok u blizini, koji teče uz same izvore, glavni uzrok oscilacija mineralizacije rogaške i da će se kopanjem ispod njegovog nivoa probiti do sloja na kom je Rogaška čista kao suza. Usledilo je iznenađenje. Njena čistoća je bila nadgrađena visokim sadržajem magnezijuma – voda iz novog izvora toliko se razlikovala od dotad poznate Rogaške da su morali da joj nadenu novo ime i da se posebno pripreme na njenu balneološku upotrebu i flaširanje. Novo ime je pronađeno u blizini, na karakterističnoj Donačkoj gori – Donat.
Izvor mineralne vode Donat, 1908
Ideja dr Kneta bila je da stare zahvate rogaške preurede tako da voda iz potoka ne može više da prodire u njih. U tu svrhu su u severoistočnom delu lečilišnog parka iskopali jamu od 40 x 8 x 8 m. Zatim su ceo taj prostor obložili betonom i tako ga zaštitili od prodora drugih voda. Za dovod mineralne vode do pojedinih paviljona i do punionice istovremeno su položili cevovod i postavili električne pumpe. Posle završenih radova izvore su zahvatili u velik podzemni kaptažni prostor i na njega nasuli zemlju. Podzemni kompleks nazvali su po njegovom tvorcu – Knetteum. U reklamnoj brošuri iz 1922. godine predstavljali su ga kao podzemno čudo: "Tako možemo da nazovemo osam metara dubok podrum ispod zemlje (sa stepenicama iz male kule iz donačkog izvora), gde gosti svojim očima mogu da vide kako ugljena kiselina i drugi plemeniti gasovi sami i svojom sopstvenom snagom iz centra zemlje guraju lečilišne vrelce nagore, kroz stenovite otvore. Ti izvori se zatim metalnim cevima vode svaki u svoju točionicu, kao i u ogromnu prostoriju za nalivanje, gde se pune poznate slatinske flaše i šalju širom sveta."
Vera građevinskih inženjera i geologa s početka 20. veka u nepropusnost betona, novog građevinskog materijala, pokazala se kao neopravdana već dva desetleća posle otkrića Donata. Knetteum nije bio nepropustan. Dr Adolf Režek, univerzitetski profesor iz Zagreba, koji je kontrolisao Rogašku, već 1931. godine upozoravao je na demineralizaciju vode. Utvrdio je da betonski zidovi Knetteuma nisu uspeli da spreče mešanje mineralne vode s vodom iz obližnjeg potoka ni prodor atmosferske vode koja šteti izvorima. Zbog toga i zbog pada izdašnosti izvora u Rogaškoj Slatini nedugo posle Drugog svetskog rata odlučeno je da se sprovede temeljna sanacija uređaja na izvorima – posle te odluke usledio je pronalazak izvanredno mineralizovane Rogaške – Donata Mg.
Zahvat izvora mineralne vode Donat, 1908
Činjenica da je trebalo hitno sanirati izvore Rogaške i da je ta sanacija morala da bude trajna, bila je neosporna. Pošto nisu smeli da dozvole da se ponove poteškoće starog Knetteuma, rešenje je moralo da bude radikalno. Sanacija izvora sa sistemom fontana pokazala se očigledno neuspešnom, a ni sanacija na isti način, ali bitno dublje, nije dala ploda. Hidrogeolog, akademik Josip Bać iz Sarajeva zagovarao je koncepciju dubinskog bušenja. Uspeo je u tome, jer je komisija, uprkos visokom riziku od uništenja slavnih slatinskih izvora, prihvatila kao najbolji način sanacije. Baćev koncept pokazao se kao ispravan već nedugo posle početka radova, jer su 6. jula 1952. počele da prodiru velike količine Rogaške iz dubine od 32 m. Vodeni stub bio je visok čak 10 m.
Podvig prof. Baća bio je uvod u veliku hidrogeološku aktivnost u oblasti izvora Rogaške Slatine. U godinama od 1952–1958. izbušena je čak 41 istraživačka bušotina, a najdublja od njih bila je duboka 87 m. Bila je čak deset puta dublja od zahvata u Knetteumu. Bušotine su zajedno davale oko 60 m3 vode dnevno, što je bilo pet puta više od količine vode koju je davao Knetteum pre poslednje sanacije. Posle 1958. godine počeli su sa geološkim istraživanjima novih izvora mineralne vode i u okolini Rogaške Slatine. Dubina izvora pri tom se stalno povećavala, a najveća je bila čak 606 m ispod površine zemlje. Sa njima su moderni zahvati posegli u primarni rezervoar. Meteorske i površinske vode do njega ne dopiru, ali su zato doprle do Rogaške, vode koja je stvarana hiljadama godina oplemenjivanja mineralima.
Uređen izvor mineralne vode Donat, 1908
Priča o otkrivanju Donata i njegove moderne varijante, Donata Mg, povezana je sa teškoćama sa Rogaškom i pokušajima da se te teškoće prevaziđu. Isplatilo se, jer su napori i sredstva koji su uloženi u Rogašku bili proporcionalni njenoj slavi koja izvire iz njene viševekovne tradicije. Ulaganje u nju bilo je ulaganje u provereni pobednički proizvod. Do trenutka kada je otkriven Donat Mg, flaširano je već najmanje dve milijarde litara, a od tada još pola milijarde litara. Ova priča ne počinje u dubinama, nego na površini, uz izvor u centru današnjeg lečilišnog parka u Rogaškoj Slatini, gde se od 1819. godine nalazi paviljon Tempel.
Keltska i rimska nalazišta u izvorima i uz njih potvrđuju da se Rogaška koristila već u Antici. Dokumentirana istorija Rogaške datira od godine 1572, kada je napravljena njena prva (nama poznata) analiza. Njena upotreba je s razvojem medicinske nauke rasla i jačala. Do preokreta je došlo oko 1670. godine intervencijom dr Paula Sorbaita, habsburškog dvorskog lekara i profesora na bečkom Medicinskom fakultetu. U očigledne uspehe koje je dvorski lekar postizao lečenjem rogaškom vodom niko nije mogao da posumnja, a potražnja za njom uskoro se povećala do te mere da su morali da počnu sistematski da je istražuju, ali i flaširaju. Postala je prodajni hit. Slično kao dvorski lekar, i drugi lekari u Beču i u drugim mestima po carstvu počeli su da propisuju svojim pacijentima različite kure, a u bolnici u Gracu ispitivali su je i kao klinički lek. Godine 1685. objavljena je prva naučna monografija. "Roitschocrene" je napisao mariborski fizikus Johann Benedikt Gründel.
Knetteum, gradilište januara 1908
Krajem 17. veka počela je silovita borba za prava na eksploataciju Rogaške. Za nju su se borili baron Courty, vlasnik poseda u Rogaškoj, svetokriški paroh, koji je vekovima bio njen zaštitnik i koji je brinuo za duše posetilaca njenih izvora, i seljaci iz okolnih sela. Car Leopold je dekretom o opštoj upotrebi Rogaške, istina, prekinuo te borbe, ali je tada počela bitka za prava na distribuciju. Pravo je prvo pripalo pojedinim zaslužnim bečkim građanima, a 1721. godine bečkom društvu apotekara. Oni su uredili izvore i u tri godine uspeli da prodaju preko 20.000 flaša rogaške vode. Ukidanjem društva 1782. godine, Rogaška je ponovo počela da se koristi stihijski.
Knetteum, gradilište januara 1908
Početkom 19. veka štajerski pokrajinski glavar, grof Ferdinand Attems, stupio je na čelo velike akcije okružnih pokrajinskih predstavnika za otkup zemljišta oko rogaških izvora. Predstavnici su hteli jednom zauvek da spreče nekontrolisanu i nestručnu upotrebu izvora i da uz njih naprave moderno, pokrajinsko vodeno lečilište. U tome su ih podržali medicinski krugovi, sva napredna javnost i dvor. Tom akcijom iz 1801. godine počeo je razvoj lečilišta u Rogaškoj Slatini. Voda je tako postala neizostavan deo istorije evropske balneologije i evropskog društva uopšte. Godine 1869. Rogaška je bila treća najprodavanija svetska voda, odmah posle mineralne vode iz Vichija i Seltersa, a poznavali su je i pili po celom svetu. Njen distributer, državno lečilište u Rogaškoj Slatini, na svetskoj izložbi u Čikagu 1893. godine dobio je medalju za kvalitet vode. To je bila voda čija sudbina je trebalo da se obezbedi velikom sanacijom izvora u Rogaškoj Slatini. Njene karakteristike, po kojima su se već vekovima pripremali tretmani i balneološki postupci, otkrićem donata su postale samo njene delimične karakteristike. Donat je zbog visokog sadržaja rudnih materijala zahtevao nova istraživanja, nove balneološke metode, nove načine upotrebe i nove tehnološke postupke punjenja – danas i oni već imaju stogodišnju tradiciju.
Slike čuva Istorijski arhiv Celje.
